Духовност и државотворност
Св.Саве и Св.Симеона

Десет
Плодних вас је било много. Семе сте своје разнели далеко. Као младунчад сте били у крду крвожедних и месогладних. Незасите су биле очи људске, незасите ће остати док их јача луча не утрне. Недогледан је био поглед ваш на обале поплављене. У Тетису сте стремљења купали као да вас раздобља нису поделила. Испружене су руке ваше биле ка ветродржећим громадама јужњачким. Укапала се у крв вашу слава за земљу и за небеса. Прострли сте мисли своје по браћи племена и родитељима простора који сте намирисали копитама својих галопа и барјацима у које су уткани били прсти ваших чуварки огњишта. Распарали сте ваздух својим песмама. Расточили сте путеве народа који су пре вас походили стазе старосветске. Запуцкетали сте од тамјана откривеног у грудима. Вином сте хлеб натопили. Пребрзо сте на новом тлу остарили. Остракизмом вас је логос пренео са пиједестала стармалих у подножје залуталих ратника који децу својих мајки и очева не познају од властодржачких сећања; јер свако ко је врео или хладан клицом профаног је нагризан чешће и суровије од млаког човека. Најснажније безимени удара на најсветлију, најбисернију, најочуванију и најјачу капију. Зато сте хваљени, уистину Овенчани! Премудрост вас је ваша јачој сили приближила - зато сте опстали. Са начелима сте у бој полазили и са престолима државу зидали. Са једином већом војском од себе сте друговали, иначе бисте окопнели као звезде ноћне пред сунцем јутарњим. Владари велики, нисте ли знали да природа не трпи понављања? А ваша се декада затворила на Овенчаном по имену Господин, на ономе који није смео бити јачи од круга који се неумитно затварао, који се родио да буде песма којом се умирало. Жупани, краљеви и цареви, као Плејаде у Влашићима, видим вас у сазвежђу лозе Поштованих лицима окренуте ка истоку.

Девет
Девет је чинова војске Саваота коју подражујете. Девет је светова похрањено. Девет времена је потонуло. Девет је највише из чега се веће може стварати. Девет пута стотину лета од клице бачене међу маслачкове мачеве, вардарске котлине и дебла храстова. Девет је стотина пута Земља око Сунца обиграла откад је утемељио страшни моћник храм државни у коме ће народ појати. Девет је векова зашло за време откад је жупан учврстио прашину земљану да је разапну и отисак бесмртности да се обезвремени.

Осам
У осмом дану пребивате ли, краљеви милосрдни? Да ли сте са краљевима оностраним у слави непролазности? Осам вас је овенчаних, седам преподобних. Најсилнији међу вама најтеже се кроз иглене уши провлачи. Двокрунисани трећу круну одбаци. Вас осморица кроз осам доба од првог овенчаног. Осам минута треба светлости да до таме стигне. Осам сати да трећина дана исцури. Осам дана да се испуни старозаветни закон обрезања. Осам бесконачности да ваш спомен потоне.

Седам
Седам је сабирања било и седам одбрањених правоверја која сте памтили. Седам Тајни Светих открили сте. Седам врлина задобили. Седам пута седамдесет седам коњица сте повели кроз седам планина и седам ветрова. Седмог дана сте васкрсавали ако бисте током шест гинули. Седам гладних година сте нахранили. Седам је планета васељене дрхтало од благости похода ваших и милозвучности тропара којима сте нападали.

Шест
Шестокрила је савезничка војска ваша. У шест дана добили сте све што се могло величати, умножити, обоготворити, похвалити. Само шест дана да се створи, а милијарде да се урушава под тежином залуталих стопа наших.

Пет
Пет сте рана видели на телу Његовом. Видим веру вашу и кушам наду. Знали сте владара сваке мисли своје као утробу у којој сте првенствовали. Петог је дана за човека све припремљено. За човека који би у дану овом славио следећи.

Четири
На четири сране света глас сте раширили. Отац је државу простро, а син реч. На далеко сте се чули и видели, оче и сине, на много сте поживели. У свим крајевима - Божијим и човечијим, у свим временима - прошлим и будућим, своју сте смрт избрисали.

Три
О, трећи и љубљени! Утехо старости родитељске! Обележени благодаћу Тројице, одакле ти снага непропадљива? Одакле ти мисао нераздељива? Одакле ти смерност ангелска? На херувимима си тело Његово освешћенима разделио. На господствима си бос на камену лебдео. У силе си се облачио док су из костију мошти хтели да ти истерају. Са властима си гордости, суровости и среброљубља потчинио. Благовесник си био заточеницима сутона. Три мудраца ти си чуо у ноћи витлејемској, као да си одувек над знањем стражарио. И три звезде су ти се у очима укотвиле као печат оданости. На својим си плећима носио, дете, пут од двора очевог до дома Господњег. У својим си годинама сакупио миленијум времена. Одакле ти мир стараца? Одакле ти познање Тајни? Одакле перо мудраца у рукама нејаког дечака? Да ли си сањао небеса кроз три ноћи знамења? Да ли ти је Око Свевидећег међу веђама расло? Опростио си свету што се дави вртећи се сам око себе. Опростио си узнемиритељима свога починка. Теби нису опростили што си опроштај имао. Оца свога си послушао да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи: да чуваш срце своје, да одбациш увредљива уста, да не скрећеш ни лево ни десно, јер су путеви десни Божији, а с лева су развраћени, да чуваш закон, а најбрижније надзакон љубави, да се не мешаш са безумнима, јер ће те омрзнути, већ са мудрима, јер ће те послушати. И глад, и братомржњу, и завист, и незнање није познао дух твој. Јер си за веће војевао и у малом си служио. Блажен си, миротворче! Громак је глас твој смерни вавек, непресушена је градња твоја међу нама. Лакоћо небеских сводова, тешко је лаган и обестрашћен поред тебе бити.

Два
Две таблице Семитима. Две заповести сведоцима. О два се облака Земља ослања. Два велика жупана, узрок ширине простора, повод братских немира. Отац је дао, син је уздигао.
И двојица вас је, цареви поносни!
Силни и Непобедиви, Одуховљени, не може се царство твоје описати, нити слава твоја сакупити. Где светла твоја нису зазвонила и закон твој није умирио, онде није било човека.
О царевићу Нејаки! Ти си саткан био од људскости својих предака, од жалости њихових пораза, од сете њихових јуриша, од туге њиховог бојишта, од чежње њихових домова. Тешко је носити, царе млади, печат којим треба забравити врата једног света.

Један
Први си Духа Светога два пута примио. Јаки и неустрашиви, зар се стрпљењем покорава? Дарежљивошћу да ли се добија? Утемељитељу, на престолима твоја служба почива. Од твог се корака скривало. Твојим се рукама радовало. Из беспућа си прав пут оивичио и из хаоса космос начинио. Храбри и законодржећи, у чије ли си име веровао? Симеоне, одиста си слух био глувима. Љубављу си заливао, Мироточиви. Јестаство је наше на пола пута између неба и земље. Ти си га чувао. А уистину си био ближи првом. Животом си својим појио пустињу, а оаза је твоје камење постало. И порасло је оно што си засадио, творитељу, и издисало, и умирало, и васкрсавало.
Где су границе земље твоје? Где су бедеми утврђењима твојим? Где су страже благима твојим? Где су чувари завета твога?
Оком се бистрим не виде, ухом се оштрим не чују, руком се снажном не осете.
Зато се разрушити не дају.

Наташа Кнежевић