Историјат гимназије

Целокупан рад на унапређењу школства у Хабзбуршкој Монархији био је везан за слободоумна схватања просвећеног апсолутизма. У складу са духом времена из XVIII века за којег је пре свега карактеристичан развој производних снага те прелаз на савршеније облике производње у свим сегментима привредног развоја, у значајној мери је одређивао обележје образовно-васпитног тока за широке народне слојеве. Просвећивање становништва у Хабзбуршкој Монархији пре свега путем световних школа, постало је неопходно за државу. Оно је утицало на изграђивање високог културног нивоа својих поданика. Покушамо ли за тренутак да направимо поређење између онога што је на пољу народног просвећивања пружила Србима Аустрија са оним што је дала турска царевина, јасније нам се предочава шта су Срби у контексту цивилизацијског развоја добили у периоду просвећеног апсолутизма.

Врло изражена потреба за ученим људима у нашем народу постојала је у читавом периоду прилагођавања новим условима, које је тешко прихватао.
Историја српског школства на подручју нововековне Угарске започиње још у XVI веку, када су имућни Срби слали своју децу у манастирске школе, или су доводили приватне учитеље који су предавали на српском и грчком језику.

Ново раздобље је (1690.-1726. год.) представило активности наших архијереја патријарха Арсенија III Чарнојевића да у два наврата (1698. и 1706. год.) лично затражи од бечког двора дозволу да оснује гимназију и штампарију за свој народ. Бечки двор је осујетио ову замисао, и наредну, чији је инспиратор био митрополит Исаија Ђаковић (1708.). Од 1727. године аустријска влада је издала одобрење да се могу оснивати и подизати српске народне школе. Због недостатка адекватног предавачког кадра, митрополит Мојсије Петровић се обратио руском цару за помоћ (1718. и 1721. год.). Већ првог октобра 1726. под митрополитовим руководством са руским учитељима Максимом и Петром Суворовим, оснива се руско-словенска школа, прва значајна образовна институција (нижа гимназија).

После 1731. године у Карловцима делује још једна значајна група руских професора за време митрополита Вићентија Јовановића. Међу њима посебно се истицао Емануил Козачински, писац славне „Траедокомедије о смерти последњаго царја сербскаго Уроша Пјатаго”

После смрти митрополита Вићентија Јовановића, наступио је период када је организација наставе у српским школама била на изузетно ниском степену развоја, условљена чињеницом да његови наследници (администратор митрополије епископ Василије Димитријевић и патријарх Арсеније IV) нису схватили важност школе.

Ново, знатно измењено стање, наступило је са устоличењем митрополита Павла Ненадовића (1749.-1768.), оснивача клирикално-народног фонда (1749. год.) одакле су се штедро издвајала средства за просветне потребе. Оне су се повећале са оснивањем Латинске школе (1749. год.). Године 1769. држава је регулисала несређен положај српских школа. На народно-црквеном сабору из 1769. године презентоване су прве царске одлуке, оне су школе изузеле из црквене надлежности те их усмериле под контролу државне управе. Чврста законска основа неколико правних регуламената ново препорођено школство базирала је на начелима европске културе просветитељства, и жељама царице Марије Терезије да створи поред државног и верско јединство. И Темишварски сабор (1790. год.) је учврстио ове правне тековине, прикључивши му нове организационе облике и садржаје.

Када је законским чланом XXVII из 1790. године Србима додељена грађанска права, слобода вероисповести и привилегијалне повластице које нису у супротности са основним државним законима, наступила је прекретница у развоју српског друштва на подручју Хабзбуршке Монархије. Тада је основана наша гимназија, на иницијативу митрополита Стефана Стратимировића. Два значајна момента из историје њеног оснивања су допринела томе. Жеља новог цара Леополда II да ублажи незадовољство својих народа, поништавајући неке реформе Јосифа II, показао је значајну предусретљивост пред негерманским народима. Други значајан моменат представио је својом дарежљивошћу угледни карловачки занатлија и трговац Димитрије Анастасијевић Сабов и остали добронамерни грађани, приложивши на име оснивања гимназије 17.140 форинти у злату и сребру.

15. августа 1791. године, митрополит Стратимировић је известио илирског дворског канцелара о жељама Срба да оснују гимназију и о свим пратећим детаљима без којих она не би могла да функционише. Илирска дворска канцеларија је израдила основно писмо за гимназију, које је цар Леополд II својеручно Дипломом потврдио октобра 11. 1791.год.

Због бројних опструкција, гимназија је започела прву школску годину 1. новембра 1792. године са три професора, припремним разредом (classis preparandorum) и два граматикална разреда (classes gramaticales). Већ школске 1793/94. године отворен је трећи граматикални разред а следеће године први разред хуманистичких наука (classis humanitatis), од 1796/97. и други разред хуманистичких наука. Од школске 1796/97 до 1851/52. гимназија је била шесторазредна потпуна. Примењивао се наставни план који је важио за школе у Угарској, па је свршеним ученицима омогућено да могу наставити усавршавање на универзитетима у Аустрији и Угарској. Од 1852. године гимназија је добила седми и осми разред а право на полагање испита зрелости 1873.године.

Када је 1868. године у Србији званично уведен 'Вуков правопис', патријарх Јосиф Рајачић је забранио његову употребу у Карловачкој гимназији. Залагањем пре свих професора Јована Живановића и Стевана Лазића, Вуковим правописом је био исписан програм Велике гимназије Карловачке 1872. године.

Од 1860. године залагањем патријарха Рајачића у гимназији се прославља Свети Сава као школска слава. Од овог периода прецизно се дефинишу казнене мере против непослушних ђака , од батина и затвора (школског) до искључења из школе.

Гимназија је првих сто година деловала у старој згради Латинске школе, неугледној, скромној и са дидактичко-педагошког гледишта незгодној згради. Кроз њене учионице прошло је више од 18.000 ученика. На темељу старе зграде, подигнут је репрезентативни објекат захваљујући средствима патријарха Германа и његовог брата Стевана Анђелића проте сремскомитровачког. Према пројекту мађарског архитекте Ђуле Партоша, здање предствља симбиозу архитектонских елемената српске средњовековне градитељске уметности.

Године 1907. наставу у гимназији могле су да прате и девојке, у почетку само оне које су живеле у Карловцима, да би увек могле да буду под контролом својих родитеља.

Од 1921. године гимназија постаје државна реална.

У њеној славној историји као баштиници крупних тековина помињу се бројни славни Срби :
Димитрије Давидовић, Павле Соларић, Сима Милутиновић Сарајлија, Јаков Герчић, Милован Видаковић, Јован Стерија Поповић, Стеван Шупљикац, Бранко Радичевић, Јосиф Рајачић, Јован Суботић, Илија Округлић Сремац, Димитрије и Иларион Руварац, Јован Живановић, Радивоје Врховац, Милан Недељковић, Никола Радојчић, Васа Стајић, Вида Огњеновић, Дејан Медаковић, Борислав Михајловић Михиз и др.