Разговор са професором музичке културе Радетом Зејаком...

Волети и из љубави радити за Карловачку гимназију је успех који свако може да оствари!

О вашим музичким почецима?

Први почеци су везани за период детињства. Све је почело необавезно. У основној школи сам певао као солиста на неким приредбама, а онда сам уписао нижу музичку школу. Ту сам свирао хармонику, наступао са оркестром и као солиста,а био сам и члан хора.

Први већи наступ кога се сећам јесте дечија емисија „Коцка, коцка, коцкица” која је тада била веома омиљена. Наступио сам са музичком школом и тачка се звала: „Музичар сам мали”. Песму је певало троје солиста и у позадини хор. Сећам се, када су сви у школи сазнали да сам наступио на телевизији, сишли су у зборницу како би одгледали ту емисију!

Касније долази средња школа, академија...

Да. Средњу музичку школу сам завршио у Нишу. Ту сам свирао и трубу, а после сам дошао у Нови Сад, уписао академију и завршио одсек за музичку педагогију.

Почели сте у Нишу, затим прешли у Нови Сад, а како сте дошли у Карловце? Да ли је то била жеља од раније или се десило сасвим случајно?

Тога се увек сећам. Мало је необично, али може да буде занимљиво...
Студирао сам у Новом Саду и када сам путовао кући у Параћин, увек сам пролазио аутобусом поред Карловаца и увек ми је поглед застајао на том малом месту. Не знам како, али имао сам неки чудни осећај. Да ли је то неко предосећање, не знам, али добро памтим тај пут...
Међутим, у гимназију сам дошао, може се рећи случајно, али и не мора тако да буде!

После академије сам седам година радио у Врбасу, у једној основној школи, а онда сам се преселио у Нови Сад. Покуцао сам на врата Карловачке гимназије са намером да нађем посао. Нисам знао да ли има упражњеног места или не. Разговарао сам са тадашњим директором Вуком Пешиканом. Тада ми је речено да ће ми јавити пре почетка школске године - 31. августа 1994. године сам и добио позив да дођем и почнем да радим овде!

Прво је то било на одређено време, а онда све кренуло у правцу сталног запошљења. Директор није хтео да ми каже да ћу добити стално решење све до једне приредбе на којој је наступио хор који сам припремио. Тако сам ја, тражећи посао дошао и остао овде скоро десет година!

Кажете да сте поред предавања водили и секцију хора. Колико чланова она тренутно броји и колико их је до сада било?

Број певача је сада око 35 - 38 и тај број је константан. То је нека идеална цифра.

Од оног тренутка када је све почело,па до сада, у хору је певало око 300 ђака. Свако од њих је заједно самном уградио по један мали камен на путу до успеха. Без заједничког доприноса успеха не би ни било! Овде је принцип заједништва веома битан. Нико не сме да искаче. Радимо, како кажу: „Сви за једног, један за све!”.

Да ли је извођачки сатав искључиво женски зато што у нашој школи нема мушких талената или је то све ствар малог интересовања?

Увек из квантитета иде квалитет! Узмемо ли у обзир чињеницу да ми немамо много дечака и да је све на добровољној бази можемо закључити да је број ипак недовољан за оснивање мешовитог хора. Срећа је да сада имамо сарадњу са Богословијом која има мушки хор, тако да ће сви наши дечаци који желе да певају, а до сада нису могли, моћи да се прикључе хору Богословије.

Како је дошло до те сарадње?

Мало ко у нашој земљи има две школе сасвим различитог типа које су тако близу. Годинама је постојала иницијатива да удружимо хорове и напослетку је до тога и дошло. Сада имамо два хора - хор девојака и мешовити хор. Пробили смо баријеру која је постојала између школа, због које раније није долазило до мешања светових школа са теолошким.
Наш први заједнички пројекат, направљен ове године је одмах дао и завидне резултате. Са мешовитим хором смо освојили друго место на Републичком такмичењу. Било је планирано да гостујемо у Будимпешти, али због календара Богословије и краја школске године то још није реализовано. Очекујем да ћемо на јесен ипак отићи и извести једну литургију у мешовитом саставу.

Како је могуће постати члан хора? Колико често се одржавају аудиције и где се одвијају пробе?

Рад са хором захтева одређени континуитет и ја сам као уметнички руководилац морао да смислим одређену стратегију како би све то функционисало. Да би се дошло до запажених резултата, потребно је да се дуги низ година ради на исти начин. Сваке године по једна генерација одлази, па, да не би дошло до великог осипања хора, број чланова мора бити подједнак у све четири године.

Аудиција је на почетку школске године, сви који желе и који воле да певају могу да дођу! Потребно је задовољити музичке критеријуме - поуздан слух и одговарајући глас. Тога се стално придржавамо. Сваке године се пријављује велики број девојака и ја сам приморан да правим селекцију и одаберем заиста најбоље. Сваки певач мора да долази редовно на пробе јер су оне најважнији део.

На наступима постижете оно до чега се долази само редовним вежбањем, а да би резултат био бољи, одлучили смо да пробе одржавамо по завршетку наставе, у Новом Саду (сваког понедељка и четвртка у сали код биоскопа Јадран, у Поштанској улици). Пред наступ је то и чешће, па вежбамо и у нашој школи.

Поред Карловачке публике, својим наступима сте задивили и публику других градова, где сте све наступали?

За ових 8-9 година смо доста наступали. То је нека врста награде која следи након мукотрпног рада. Били смо у Суботици, Вршцу, Београду, Оџацима, Бачком Петровцу... Имали смо један концерт у Карловцима који је сниман, а касније и приказан на програму РТС-а. О томе многи хорови сањају!

Сваки наступ је отварање врата за следећи. Сви су од подједнаке важности - било то пред децом или пред неким скупом од републичког значаја. Увек мораш бити на нивоу!

Недавно је одржано Републичко такмичење на ком сте наступили са два састава. Мешовити хор је освојио друго, а женски прво место.

Да. То је једини случај да певачи из једне гимназије освоје две награде. Први пут је одвојено такмичење средњих школа где је наступило тринаест хорова. Наш девојачки хор је био убедљиво најбољи! Оне су једине певале два програма, што је веома напорно, и, поред свега, успеле су да донесу две републичке награде!

Осим тог такмичења, наш хор је наступио и на Омладинском фестивалу. Ту су учествовали хорови из читаве Војводине, али не само школски, већ и градски, као и хорови културно-уметничких друштава... Освојили смо сребрну плакету и позвани смо на завршни фестивал у Новом Пазару где ће бити најбољи омладински хорови из целе Србије. На жалост, не знамо да ли ћемо учествовати због финансијских проблема и проблема који се тичу термина одржавања.То је далек пут, али видећемо још...

Девојке су на том фестивалу након извођења најављених дела отпевале и химну Карловачких ђака. Како је то утицало на публику?

Певање једне такве песме увек представља велико задовољство.Ту песму воле сви да чују без обзира да ли је слушају први пут или не.Потпуно је свеједно,увек је актуелна и интересантна!

Песма почиње речима: „Али ми смо Карловачки ђаци...” и њих разумеју само они који овде бораве неко време. Да ли сте се због тога одлучили да је уврстите у програм?

Она је увек симбол наше гимназије и сигурно је да буди посебне емоције код оних који су директно повезани са њом. То је она емотивна страна те песме, било да се изводи на великим свечаностима или сасвим необавезно, а и девојке заиста воле да је певају!

Шта, по Вама, чини ову школу посебном?

Дух Карловачке гимназије, историја која је пребогата и сам осећај да си у најстаријој образовној институцији српског народа никога не може да остави равнодушним. Сви који уђу у њу, не улазе само у једну образовну установу, већ и у један музеј. Тај осећај је нешто што те везује. Он заокупља целог човека и мами те да долазиш и када ниси у послу, када завршиш школу или када као професор одеш у пензију. Увек те нешто вуче да дођеш назад.

Осим тога и сам однос између професора и ученика буди врсту поноса што си део свега тога, део те историје. То сигурно остаје као трајна вредност. Верујем да ће и ђаци и професори наставити да негују тај специфичан однос. Треба радити да би наша гимназија била успешна на свим пољима, да буде не само најстарија, већ и најуспешнија. Увек треба бити добар, треба бити бољи од других, треба бити најбољи!

Када успех и добре резултате додамо традицији коју ретко ко има, сви ћемо бити задовољни!

Шта бисте поручили ученицима и професорима?

Волео бих да сви заједно не будемо део Карловачке гимназије само зато што смо ту присутни, него да је чувамо и да својим резултатима покажемо колико је волимо.

Ова школа ће бити велика не само захваљујући својој историји већ и захваљујући заједничком раду својих ученика и професора. Зато бих поручио свима да се више боре и да више раде за њу, јер ће само тако и други стећи посебан однос према Карловачкој гимназији!

Желим Вам много успеха у наредном раду и на предстојећим такмичењима! Хвала на разговору!

Хвала и теби! Овом приликом упућујем све честитке редакцији „Бранка” којој желим да успешно ради као и до сада!

Ивана Буш-Јовић