Дух карловачке гимназије

Има ту нешто што лебди поред нас. Дух старих времена је можда у зидовима. Свако ко крочи овамо је њиме пелцован. Ми смо оно што у вама отаје и после завршене школе. То је та веза између професора и ђака... Једна девојка, бивши ђак, недавно је улетела на час, изљубила ме, рекла да је добро и излетела напоље. То је дух Карловачке гимназије.

Проф. Бисерка Ненадовић, 2003.

Дух Карловачке гимназије, историја која је пребогата, а и сам осећај да си у најстаријој образовној институцији српског народа никога не може да остави равнодушним. Сви који у њу уђу, не улазе у једну образовну установу већ и у један музеј. Тај осећај је нешто што те везује. Он заокупља целог човека и мами те да долазиш и кад ниси на послу, кад завршиш школу или кад као професор одеш у пензију. Увек те нешто вуче да дођеш назад!

Проф. Раде Зејак

То се може формулисати у две речи: Професори - пријатељи. То је нешто драгоцено, нешто што остаје у најелпшем сећању.

Роберт Колар, 1994.

Не значи мени што је гимназија толико стара или што је зграда тако лепа, али има један дух који смо се трудили сви заједно да одржимо, а то је управо то - дружење, заједничка осећања, подсећање да смо сви ту једна велика фамилија, брисање строгих разлика између професора и ученика.
Нешто што би се могло назвати „ГАЈИТИ ЉУДЕ”. Правити од њих индивидуална ремек-дела, јер свако људско биће је прича за себе и свако треба да буде појединачно развијен.

Проф. Лада Јагушт, 1997.

Мислим да се о том духу, који већ тако дуго покушавамо да објаснимо, заправо, не може много рећи. Можда тек толико да се он налази свуда, да извирује из сваке учионице, из сваког кутка ове зграде, да у дворишту ђуска са нама за време одмора, да пије кафу са професорима у збориници, да нас прати на екскурзију, да чучи у сваком „оправданом” изостанку и да је са нама чак и онда када не мислимо на гимназију. Тај дух се не може објаснити ни дефинисати. Он се једноставно осећа.

Ученица Неда Недовић, 2003.