Оног тренутка када је енергију усмерану на аутоматско извршење моторних радњи транспоновао на своје духовно остварење, човек се први пут суочио са мрачним странама своје свести. У виду општег парадокса, живот му се постепено компликовао. Првобитна замисао о интеграцији имала је за циљ превазилажење основних проблема егзистенције најсуровијих егзистенцијалних проблема - њиховом елиминацијом, пажња се поклања питањима сложеније и, сада већ увелико интелектуалне природе. Зар је животињски инстинкт превазиђен тек онда када је неко, из личног користољубља, прогласио себе за супериорну личност, вредну поверења свих осталих или су они доказ о његовој непревазиђености испољеној у огромном страху од одупирања „законима природе” ?
Све у свему, прва демагошка идеологија потекла је од оних који су први схватили, из било којих разлога, потребу човека да буде контролисан, уцењен казном и неслободан, јер на тај начин задовољава своје мазохистичке пранагоне и у исто време негује висок степен самољубља и свести о моралности самоискушења сопственог бића. Како је таква једна свест у народу све јаче и безусловније опстајала, првобитни демагози отиснули су се далеко од оног на чему су своју идеју темељили и, на очи и несрећу савременика, претварали се у тиране, тзв. „харизматичне аутократе.” Опстајући уз помоћ идеологија сличног колективно-хипнотичког карактера, користили су се свим могућим средствима у придобијању поверења људи. Они су, зачудо, увек изнова изненађивали количином стрпљења и необразложеног надања (постоји термин који је по дефиницији синтеза ових наведених, али поседује неправедност генерализовања због које га не бих употребила). Верујем да су и сами идеолози бивали изнова изненађивани тиме, судећи по границама до којих су ишли у својим експериментисањима. Како је време пролазило, поступак дехуманизације се показао као делотворан. Онај парадокс са еволутивног почетка се поновио, мада цивилизација никада није достигла онај врхунац после кога би и поступак деградације био иоле логичан след догађаја. Уверити човека да постоји нешто више и јаче од њега самог што му не дозвољава да живи са другим људима, који су, са друге стране, уверавани у слично али са потпуно различитог аспекта, било је најјаче оружје неколицине у борби против читавог поретка.
Неколицине преамбициозних.

REDUCTIO AD ABSURDUM

Психолошко биће је управо методолошки предодређено за средство вечног поништавања њега самог и оног што физички представља, како би постојала равнотежа као вид контроле. Разочарење као такво је попут мелема на вечито отворену рану наше свести, у којој би, да оно не постоји, метастазирала она идеалистичка половина.

Дезинтеграција?

Питање је индивидуе и степена њене регресије ка пранагону. Или могућности да се истом одупре?

Марија Божић

" То је један луди омађијани круг, бесциљан пут у празно,
трагично осећање несмисла и узалудности, под привидом утешног мира..."

Бог нас кажњава за злодела других. чини нас блажим у изрицању пресуде. Као Исус. Разапети смо. Остаје нам да ускрснемо. Да наставимо овај луди омађијани круг сеоба, ратова и узалудних борби; срама и опроста?
Изабрани смо народ, али Бог нас ставља у незгодан положај, - селимо се с туђих огњишта на туђа, хладна и страна места; или се мешамо с туђом крви, или се окривљујемо, оптужујемо и убијамо међусобно.
Ми увек опраштамо и заборављамо. Називају нас и кукавицама, и будалама, и издајницима. Али знамо: мирни смо док нам дају мира, ратујемо када не желимо да ратујемо, а да и не знамо против кога. А и треба ли да знамо? Нама су сви непријатељи, нас су сви издали, јер смо благи према онима који нас повређују.
Наше сеобе су сеобе од нас самих. Брат брату не гледа у очи, нити му стеже руку. Брат се брата стиди. А стид нас је јер не знамо да очувамо ни оно мало простора што нам чак и не припада; не умемо да се одупремо. Јер мирни смо док нам мира дају.
Колико већ векова пакујемо своје ствари и дижемо главе према небу због утехе. Стално се некуд крећемо, а вртимо се у круг. И то по правој линији.
Ја не знам где ми је дом, ни где ми преци почивају. А, и да знам, бих ли се вратила? То је далеко; ни мој отац се више не сећа и не жели да говори о томе.
Молим... да нема ратова.
Молим... да нема сеоба
Молим... никад више.
Молим да спустимо своје оскудне ствари на нашу земљу.
Црњански је знао: ми се нисмо упутили нигде конкретно, ми тражимо оно што нам припада; ми нисмо мирни док не видимо да се наша деца смеју; ми нисмо своји све док се вртимо у овом лудом омађијаном кругу.
Доста је кругова, доста је трагања, доста је превара.
Као Исус - Изабрани...
Васкрснуће... Молим...

Луција Грубић

НАРЦИСИ

Лутах тако,
као облак усамљени што лебди изнад
долина и брда
и угледах мноштво нарциса златних
покрај језера, испод дрвећа, свуда.

Они лепршаво играху на поветарцу чедном,
пружаху се линијом бескраја,
вечни као звезде што светлуцају на путу Млечном,
ивицом обале језера, путем коме нема краја.

Видех у трену десет хиљада како
њишу своје главице у живахноме плесу
крај њих се и таласи играху лако
у несташноме бесу.

Али они бољи беху од блиставих таласа живи
у чаробној игри љупкости
поета не могаше а да се не диви
толикој пријатној блискости.

Посматрах их дуго,
али не помислих на то
какво је богатство
овим призором ми донето.

Сада, када лежим на каучу свом
у доконом и замишљеном расположењу
они заслепљујуће бљесну пред оком
у блаженству самоће и магновењу.
И тада, све испуни се њима,
и моје биће плеше са нарцисима.

Превод песме Вилијема Вордсворта: Јована Коњевић

QUINTUS HORATIUS FLACCUS
Carpe diem

Ти, Леуконе, немој да испитујеш какав су крај мени
а какав теби одредили бози. Никад не трагај за тајним
значењем вавилонских бројки. Грех је то велики.
Много је боље предати се судбини, било да нам
Јупитер даде још многе зиме да живимо,
било да нам ова, која ваља море и валове разбија
о тврде гребене, последња буде. Памет у главу, точи вина
и немој да сањаш одвећ дуге наде у кратком животу.
Док ми зборимо, завидно време бежи. Зато уживај данас,
у сутрашњи дан никад не веруј много.

Превод: Мирослав Рауза

Ученици (у преводима са старогрчког и латинског)

- Вежбао је на телима људи.
- Агамемнон је имао деце на бацање.
- Цицерон је био електричар. (уместо еклектичар)
- Код таласа почеци свих вода били су говорили.
- Трачани су услед рога пили вино.
- Не на звезди, већ у раду среће је.
- Не код звезда, већ код труда среће је.
- Писци имитирајући људе желе да пишу.
- Ко много жели прилику, начини је.
- Цезар је у Риму намеравао да заузме Галију.
- човек писац жели до последњег да користи.
- Писци човековим читањем исказују жељу.
- Сунце на западу црвеније је колико ватра док обара дрво равнодушно у море.
- Лекар лечи лековима горке болести.
- Богатство је истински господар речи.
- Демагог неразумне грађане у пропаст води.
- Колико нас слике најхрабријих људи кажњавају, не само имитацијом, већ и изнутра.
- Антоније је обећао римском народу да ће освојити Клеопатру.
- Долазим без долажења.
- Њега човека од кога теби рекао је којих послова биће чуван.

КРЕВЕТ

Једног јутра устане кревет из Маје и сат погледа на њу. Аууу, сад ће јарац да дере Мусу! Брже боље обуче себе на одећу и обује ноге на патике. Торба је зграби за каиш, а кућа истрчи из ње. Док је пут јурио низ Мају, прашина је дизала облаке ногу. На аутобусу се појавио видик. Жиле пожуре из Маје. Задња врата ускоче у последњи тренутак сва задихана. Врата су је сабила уз гужву тако да ваздух није могао да је удахне. На пензионерима су седела седишта. У цегерима су чврсто држали руке. Нека шума се зауставила испред аутобуса. Одједном цегери почну да машу и витлају бабама по бусу. Преплашена места су скакала у страну са својих ученика. Сирота Маја је добила бабом у стомак, а њен друг дедом у главу јер се неком штапу журило на њиву. Коначно се Мајина станица заустави код аутобуса. Аутобус је први искочио из Маје. Школа је трчала уз ветар колико ју је девојчица носила. Иза професора се појавио строги ћошак. Дневник га је носио под мишком, а о торби му је висило раме. Иза очију су се скривале смркнуте наочаре. Из муња су му севале очи. Откључао је ученике и пустио кабинет да уђе. Места су поседала на своје ученике и извадила торбе из књига. За то време, оловка је лупала професором о дневник и гледала у катедру. Брк је задовољно сукао професора. Док је столица устајала, професор је зашкрипао. Лекција је објашњавала професора. После неког времена мрачне очи падну на професора. Задња клупа се кикотала иза Маје и другарице. Тишина викну: "Професоре!" Кабинет је завладао тишином. Само је неонка на плафону зујала око осе. час је зазвонио за крај звона. Врата су трчала једна преко других само да што пре изађу. Остатак Маје дан је провео без већих трзавица. Осим што јој је коса бацила неког у жваку, све је било у најбољем реду. Када се станица зауставила на бусу да одбаци куће ученицима, Маја је опет стиснула гужву, али сада, хвала Богу, није било бесних цегера са пензионерима у рукама.

МОЈА НАЈЛЕПША ПЕСМА

Ово ће бити веома тешко,
већ видим у твојим очима
Не чујем те више,
док савијаш, укршташ и плетеш своје руке
Мислим да ћу сада отићи
за тебе остављам овај цвет
Врата се полако затварају
и остајеш са речима у ваздуху
Споља већ дуго маршира ветар,
али ти наравно не би знала
Моја кућа је превише далеко,
сумњам да си приметила
Светла поред друма су сувише јака,
али ти ионако не видиш
Да ли би све било бесмислено?
Када бих још ходајући затворио очи заувек...
Не чујем те више,
Док савијаш, укршташ и плетеш своје руке
Ово је до сада моја најлепша песма,
али сумњам да ћеш је икада прочитати
Ветар је однео мој кишобран,
судбина је још једном проговорила
Врата твоје куће су остала отворена
или је неко нови ушао у твој живот
Прислонио бих твоје руке на моје срце поново,
да их ниси бацила заједно са језиком.

Милош Јаковљевић