Беседа је саставни део програма којим се обележава Дан школе. Леп обичај да се најмлађи професор обрати својим колегама и ученицима, увео је директор господина Вуко Пешикан. Можда је боље рећи, обновио је обичај оваквог обраћања младих професора 1. новембра 1995. Тог дана, своју беседу говорила је професорка француског језика госпођица Милица Војновић.

Карловачка гимназија, alma mater српског школства, слави 212. рођендан. О Карловачкој гимназији већ је много тога речено, написано, опевано, насликано - тако да је тешко рећи нешто ново.

Година оснивања, 1791., почетак је деценије за коју се везује продор европског романтизма, књижевног и духовног усмерења које је код нас још неко време наилазило на отпор.

Овај продор романтизма на један фин начин најављује најчувенијег карловачког ђака, Бранка Радичевића. Култ овог песника веома је јак и присутан у Карловцима. Читаоница и библиотека носе име Бранка Радичевића, Трг Бранка Радичевића, а на његовој највишој тачки налази се Карловачка гимназија. Да ли су је наши преци овде саградили случајно или намерно?

На уласку у школу је попрсје Бранково и као што му име каже - он брани и чува ову школу.

Сама Гимназија је од 1947. године и неколико деценија касније носила име Бранка Радичевића. Лист ђака и професора ове гимназије је <Бранко>. Сваке јесени овде се одржава Бранково коло и тако бисмо могли да набрајамо и набрајамо.

Бранко је 1835. године кренуо у ову гимназију и завршио је након шест година, колико је тада трајало образовање у њој. Био је добар и примеран ђак. Његови радови, свеске и данас се чувају у библиотеци гимназије. Волео је Бранко Карловачку гимназију, али је био и њен највећи и најжешћи критичар.

За 212 година кроз ову гимназију прошло је много ђака и професора.

Гимназија је имала и има успоне и падове. У својој историји преживљавала је тешке тренутке, болести, ратове и пљачкања. Делила је добро и зло са државама у којима се налазила и налази. Суочавала се и суочава се са неразумевањем и потребом да се стално потврђује разлог њеног постојања. Ретке су институције у овом народу које трају више од 200 година у континуитету и то треба поштовати.

Али, не можемо стално да се окрећемо прошлости, романтичним казивањима, славним ђацима и професорима, ако не сагледамо где смо данас и каква је будућност ове гимназије.

Карловци су већ деценијама у пропадању. Они нису само провинција у географском, већ су то постали и у интелектуалном и културном смислу. Све је то оставило последице на рад Гимназије. Тешко је опстати у таквој средини јер ова школа никада није имала само локални значај, а то не сме да има ни данас ни сутра.

Карловачка гимназија је филолошка гимназија. У њој се изучава српски језик, класични језици и немачки језик, и они су у самим темељима ове гимназије. Нажалост, ови темељи су данас пољуљани. Изучавају се и руски, француски, енглески, италијански. У будућности - шпански, арапски, јапански. Зашто да не?
Могућности су велике, само јасно треба рећи ког је типа ова школа и јасно профилисати њен рад.

Борислав Михајловић Михиз, и сам ученик ове гимназије, у Аутобиографији о другима, рекао је да је ову гимназију одредило место где се налази, а то је Срем. У њој се негује сремачка темпераментна распуштеност, још подстрекавана традицијом: <ирошења и бећарлука> Бранковог <Ђачког растанка>.

Верујем да ће школа повратити славу и углед који је имала, тако што ће поштовати традицију, али у једном новом руху, примерено времену и веку у коме живимо.

VIVA, FLOREAT, CRESCAT SCHOLA NOSTRA!

У Сремским Карловцима,
1. новембра, 2003.
Бранко Стојков,
професор латинског језика

Поштовани гости, драге колеге и ученици

Част која ми је припала да вам се обратим приступном беседом искористила бих да посветим језику. Два су разлога за ту одлуку: први - због тога што радим у филолошкој гимназији у којој и сама предајем језик, и други - што је Савет Европе и Европски парламент 19. фебруара 2001. године у Шведској донео одлуку да се текућа година, дакле година 2001, прогласи годином језика.

Разлози су, разуме се, лични и општи. Но, и једни и други имају исти циљ, а то је одбрана језика. Општи разлози подразумевају промоцију полиглотизма са жељом да се очувају европски језици. Наиме, чланице европске заједнице народа суочавају се са чињеницом да питање идентитета или одбране језика није само културолошке природе, већ и главни критеријум економске и политичке стратегије Европе.

Разлози личне природе окренути су језику као суштинском делу човековог бића, језику са којим се рађамо и познајемо га од када спознамо свет око себе - од тепања, до наталожених мудрости - матерњем језику - нашем језику, односно српском језику.

Језику којим су исписали драматику историје, лепоту природе и боловање људске душе Свети Сава и Јефимија, Вук, Сремац и Стерија, наш Бранко, Бора, Исидора и Андрић и Црњански, Миљковић, Попа и још многи посленици језика нашег лепог и богатог - довољно богатог да у њему препознамо све: љубав, тугу, и дамаре који пулсирају у нама.

Припадам генерацији младих, који са лакоћом савладавају језик који предајем, што ме радује. Али дубоко у себи стрепим за свој језик док читам пророчанске речи Стефана Немање изречене у Завештању о језику:

Чувајте језик као земљу, јер се реч може изгубити као град, као земља, као душа.

А шта је народ, изгуби ли језик, земљу, душу?

Косовка Гикић
Професор енглеског језика
1. новембар 2001.

Боравимо у сеновитој грађевини. Ова лепа, заборављена реч означава простор насељен душама неког другог времена. У ово својство можете се уверити након прве усамљеничке шетње кроз гимназију. Већ тада човека обузима неодољиви осећај да уз њега корачају сени, које би ђаци можда назвали професорским аветима... Том дојму доприносе времешни погледи господе која нас двосмислено посматрају са зидова. Ти професори нам делују као митске педагошке личности које свакако јесу помало инкарнација неког нашег професорског супер-ега. Зато њихове кораке под сводовима ове грађевине слушамо са извесном зебњом. Можда нас ти ауторитети из другог времена подстичу да себе сагледамо критичким, па понекад и злобним оком - што је свакако корисно. Нас они подсећају на то да постајемо део једне историје.

Одредница „најстарија српска гимназија” нас истовремено и повлашћује, али и смешта у простор повишене одговорности. Славна прошлост може да тишти. Питање у којој мери ми испуњавамо или изневеравамо захтеве такве институције остаје отворено. Привилегија припадности институцији каква је Карловачка гимназија мора се стално изнова освајати. Наш позив је једно посредовање по много чему сумњиво. Јер, Знање коме тежимо нас прераста. Памтим једну реченицу: „Професор живи од песничког сазнања о крхкости сваког знања.” Ово, заиста, звучи сократовски. Али свакако да је наступио крај ере Професора. Како каже Лиотар „...Питање које изричито или не поставља студент неке професије, Државе или институције више наставе није више: - Је ли то истина?, него: - Чему то служи?”.

Зато нашу позицију карактерише извесна разрокост. Наиме, ми једним оком мотримо на високи захтев прошлости, а другим на оскудност нашег времена. Можда нас управо то чини будним и спасава наш позив од смртоносне рутине.

Маја Рогач
професор књижевности
1. новембар, 2000. године